Početna Hrvatska Splićanka Ivana: Kao čistačica zarađujem 10.000 kuna mjesečno, a posla imam preko...

Splićanka Ivana: Kao čistačica zarađujem 10.000 kuna mjesečno, a posla imam preko glave jer je naše dame sram raditi ovaj posao! Da samo znate kakav nered iza sebe ostavljaju neke naše sugrađanke koje izgledaju kao milijun dolara…

366
UDIO

Splićanki Ivani je 48 godina, samohrana je majka osnovnoškolca kojem otac nikada nije platio niti lipu alimentacije. Nema pojma gdje drži diplomu o završenom tehničkom zanimanju, a nije je za to ni briga jer nikada u struci radila nije. Mršava je kao vrabac, ima samo 50 kilograma, i muči se kao pas da bi digla još koji više. Ali ne ide. Kaže da joj mršavost, koja joj “skida” barem 15 godina, dolazi od uznapredovale bolesti štitnjače što joj troši tijelo. Ali mi smo posve sigurni da je to zapravo od posla čistačice, onih deset sati dnevno teškog fizičkog posla kojim se bavi već desetu godinu.

– Mogla bih i muškarca na ruku bacit koliko imam snage. A vidiš, ko bi reka kad mi vidiš ove moje rukice. Reka bi čovik da će me maestral otpuhat. Nije me sram reć da sam čistačica.”‘Čista”, tako se kod nas kaže. Ali isto neću reć puno ime, i neću vam se slikat za novine, ma ne zato šta me sram mog posla. Nikad ja to nikome ne krijem. Nego ne želim imat problema sa šefovima i ljudima kojima čistim stanove i apartmane.

Ima i onih šta će skrivat da su “čiste”, pa će onako ka s visine reć da su one sobarice, higijeničarke, spremačice. Sve je to isti k…, da prostiš. Čistiš i bog. I od toga živiš. I ništa mi ne fali, dobro zarađujem već godinama jer sam posla puna ko šipak. Skupi se tu više od deset tisuća kuna misečno. Za mene i dite dovoljno. A i volim ovaj posal – kaže Ivana.

Ubijam se ko stoka

S njom smo ušli u tihi svijet velikog broja naših žena koje s najranijim jutarnjim satima, dok grad još spava, kreću u bitku s tuđom šporkicom, smećem, otpacima, fekalijama, izlučevinama, smradovima svih vrsta… Ivana je svoju bitku za početak započela s prljavim automobilima. Čistila je i muževo, tada još zajedničko, i kada je malo uhvatila ruke, ponudila i drugima. I tako to krene. Pa se malo mašila i nabavila aparat za dubinsko čišćenje.

A onda se usput dogodio turistički boom, i na sve strane su počeli nicati apartmani, a s njima potražnja i za dobrim, sigurnim, učinkovitim čistačicama. Posla je, kaže, bilo kao u priči, jer je potražnja bila ogromna, a raspoloživih žena malo. A kako se grubo rastala od muža, koji je preko noći zaboravio da njihovo dijete mora svaki dan jesti i oblačiti se, školovati, trenirati, živjeti kao i sva ostala djeca koja imaju mamu i tatu, ona se uhvatila posla.

– Bogu fala, ponude su prštale sa svih strana, jer konkurencije nema. Naše dame besposlene najviše na svitu vole uz kavice na Rivi plakat da jadne nemaju posla. A mnoge naše sugrađanke koje izgledaju kao milijun dolara iza sebe često ostave totalni nered. Dižu se nogama na školjke, bacaju po podu iskorištene papire, uloške, tampone. Ko da kanta za to ne postoji. Pitam se koji put je li to rade doma. Je li i doma ne koriste četku za čišćenje školjke… Posli njih se ubijam ko stoka od posla. Jesu, najgore su ove iz našeg kraja – veli.

Za muškarce, i naše i strane, kažu da su zakon, sto puta su joj uredniji. Kod njih joj za čišćenje treba samo 20 minuta. Od stranih su, kaže, najgori Kinezi, oni papira troše na tonu, svakih pet minuta peru ruke. Kaže da se užasno boje bacila, boleščurina. Sve te izlučevine ljudskog roda na koje nalazi u svom poslu njoj ne predstavljaju više ništa.

Gadljivost je davno izgubila, kaže i da posao obavlja rutinski, ma isto kao kirurg koji ni trepnuti neće kada vidi najgoru ranu, krv svugdje oko sebe. Kao odred za čistoću je, dođe, ubaci klor da sve izgrize, dezinficira, stavi dodatne tekućine, ispolira, namiriše, sa željom da sve bude čisto kao suza. Poslije nje s poda zahoda možeš jesti. I to je razlog zašto je stalno traže.

– Zovu me sa svih strana, ali koliko god mi lova trebala, nisam ja superwoman. Pet adresa koje s krpom i deterdžentima u ruci dnevno obilazim, za sada su mi plafon – veli.

Teško do nove radne snage

Planer uvijek nosi sa sobom, pun je kao šipak, pokazuje nam ga. More je je podataka o terminima rada, smjenama gostiju, aktivnostima njezina djeteta. Prazni su tek večernji sati, jer Ivana već u osam i pol jedva drži oči otvorene.

– U devet navečer ja sam već u carstvu snova. Ne mogu izdržat, po cili sam dan u pogonu. Zimi se dižem prije šest sati ujutro, u ovo vrime već prije pet. Svaki dan tako. Brzo se uredim, spremim marendu ditetu, do prije koju godinu i ono je sa mnom odlazilo na posal. U pet i po ujutro autobusom bi mi na rad u lokal. Ja čistim, ono sidi u fotelji, igra na igrice, gleda TV, pije sok. Sada je malo starije pa može ostat i samo doma do škole. Ja se odma vatam zahoda, popišem i primim robu, spremim sve za dolazak konobara. Onda idem dalje, čekaju me saloni, apartmani, koji ekstra stan. Nakon ručka opet u lokal – veli.

Većinu zarade nastoji ostaviti sa strane, želja joj je što prije zaraditi za kupnju garsonijerice. Da bude sigurna, mirna kada više ne bude mogla živjeti u ovakvom ritmu. Radi krvnički, teško, ruke su joj ogrubjele, starije su puno od nje same. Ali ne dira to nju, uvijek kaže “ko će me volit, volit će me ovakvu kakva jesam”. I s ovim što radi. I kaže nam da je ženama očito ispod časti radit kao čistačica kada svakim danom ima sve više poziva za čišćenje. Veli i da je nekim nezaposlenim ženama nudila da idu s njom u posao. Rijetko koja bi joj se pridružila. Ali bi brzo i odustala.

– Ma daj, molim te. Od njih deset šta sam ih zvala da mi pomognu, tri će pristat. Od te tri jedna odma odustane, od te dvi jedna ode nakon nekoliko dana. A ova zadnja čisti, a ko da ne čisti. Nema tu oću-neću. Pa im smeta miris zahoda, pa ne žele da im netko vidi šta rade. A sidile bi na Rivi, pile kavu satima, lickale se… I čekale da im padne koji lovaš. Ma briga me, ako one neće, ima više posla za mene – mudro će Ivana.

Oduševljena Švabica

– Najlipši mi je kompliment dala jedna Švabica kada mi je rekla da u čistiji WC u životu ušla nije. Stranci su inače puno bolji od našeg svita. Kad staviš natpis na kojem piše da je mokro, sklisko, da se pere, naši ulaze bez pardona, ne šljive oni tri posto. Stranac je puno finiji, civiliziraniji, on pričeka, pospremi za sobom. Ma nema kod nas kulture, biži, biži, šta su moje oči sve vidile. Baš smo šporak narod. U zahodu sve piše – kaže Ivana.

IZVOR:slobodnadalmacija.hr