Bti iskren prijatelj da ili ne ?
Godinama me muči ta rečenica i u zadnje vrijeme iz dana u dan shvaćam da , biti iskren je jedan križ koji ti donosi samo velike probleme.Moj pojam nekog prijateljstva je bezgranična ljubav ,poštovanje, briga , bezuvjetna pomoć kad je prijatelju potrebna , iskrenost ispred svega .I putujem ja tako kroz život nekad uspješno , nekad malo manje ali u zadnje vrijeme to moje putovanje nailazi na neke kolosijeke iz kojih vlakovi iskaču.Ili su tračnice toliko zastarjele ili su vlakovi stari, gnjili, umorni.Nema više u tim vlakovima crvenog baršuna iz Orient Expressa, nema hvala , molim i izvolite.Pratite vi ova moja poređenja?
U ovom pomahnitalom vremenu , gdje se vrednuju iskrivljene životne vrijednosti prijateljstvo kao takvo je na nekoj margini debele knjige iz nekog vlaka, koji juri tračnicama života , gurajući sve pred sobom.Iskreno u zadnjih par godina shvatila sam da prijatelja više ni nema.Imamo poznanike, ljude koje upoznajemo negdje usput , na poslu , u vrtiću, u školi , prijatelji koji su prijatelji naših poznanika pa se svi skupa nađemo na roditeljskom ,dječjim utakmicama , prijinim rođendanima,tulumima na poslu , koncertima.Ono piješ kavu s nekim kad nemaš pametnijeg posla , ili ga sretneš između polica u Tommy-a dok razmišljaš što češ tu subotu kuhati , pa ženu koja prebire po konzervi kukuruza pozoveš na kavu.Sa njom pretreseš trenutne probleme oko djece koja btw idu skupa na trening, dotakneš se fejzbuka i trenutnih tračeva koje si pročitala na njemu tog jutra.I kontaš si da imaš priju .Hello to ti nije prija.To je isto da kažeš da si pjevačica jer arlaučeš u wc-u dok se tuširaš.Ne kažem da se iz prebiranja po konzervi kukuruza ne može s vremenom izroditi neko prijateljstvo ali u mom slučaju čim kažeš nešto iskreno, prijateljstvo kao takvo prestaje.Ti postaješ kučka koja gura nos u tuđe stvari, jer Bože moj što ti imaš nekome govoriti istinu u lice ako on to nije tražio od tebe.Na tome se zasnivaju današnja prijateljstva.Dok se tapšamo po ramenu, nazivamo se slatkim imenima, pijemo kave i govorimo osobi preko puta stola samo ono što ona želi čuti imamo priju.Prvom prilikom kad ti imaš nešto reći kontra onoga što je ta prija sebi uvrnula u glavu , ti si na crnoj listi.E pa jbg.
Nedavno mi jedna prija reče, reci mi istinu samo kad ja tražim od tebe da mi je kažeš .Pojavilo mi se tada milijun upitnika poviše glave.Zar je to prijateljstvo?Zar je to ono, tu sam za tebe i u dobru i zlu? Ono tipa zovem te i u 2 ujutro samo da ti pričam kako sam iznervirana na poslu , kako me povrijedio momak ili imam probleme sa djecom, roditeljima, itd.itd.Kako da te nazovem u 2 ujutro ako ti uvijek ne smijem reći istinu ?Kako da ti vjerujem, kako da te bezgranično volim i poštujem ? Zaista, danas se čovjek na svakom koraku razočara u ljude za koje bi stavio ruku na oltar i rekao , to je moj frend do kraja života.Ne trebaju mi te usputne kave , kvazi prijateljstva koja prolaze sa prvom iskrenom rečenicom.Želim sve ili ništa.Ne želim kapaljku ljubavi , kapaljku iskrenog prijateljstva .
Ipak,prave prijatelje nosiš iz djetinjstva.Oni te znaju u dušu.I ne morate živjeti u istoj državi da bi se voljeli, poštovali, davali potporu, čuvali djecu.Tu su kad ti trebaju.Tu su u 2 ujutro, kad si sjeban, tužan i mrziš sam sebe.Samo nazoveš i kažeš, TREBAŠ MI.A osoba sa druge strane kaže SLUŠAM.I sluša satima.I ti nju slušaš kad je sjebana, sama, bolesna, prevarena, tužna, umorna.I kažeš joj istinu.Zasrala si stvar.Ona šuti i kaže.Krivo mi je što to kažeš , nije mi drago čuti, ali je istina.I volim te što mi kažeš istinu u lice.Što me otrijezniš i vratiš u stvarnost.U 2 ujutro i ona meni kaže,glupačo, budalo, zasrala si .I bude mi krivo .Majke mi.Dođu mi suze na oči.Al’ progutam knedlu i smirim se.I ne mrzim je.Kad poklopim slušalicu razmišljam do ujutro.Ujutro ju nazovem i kažem, glupačo glupa u pravu si.I ustanem se i krenem u naredni dan i tako već tridesetak godina traje to ”glupačo glupa”.Niko se ne ljuti , nitko od nas dvije sutra ne olajava ovu drugu jer joj je rekla ono što ona u tom trenu nije htjela čuti.Nego smo zahvalne što imamo jedna drugu.Što kad se napiješ i praviš belaj ona druga ti sutra kaže, glupačo radila si to i to a ti nemaš pojma.I zahvališ joj.Što ju imaš što te ima.Jednostavno .Nema dalje.Tu prestaje svaka priča, svaka rasprava.Ili si prijatelj ili nisi.
I znate što, bogati ste onoliko koliko imate prijatelja i onoliko koliko puta vam je vaša prija u 2 ujutro rekla glupačo.I da se vratimo na početak priče, biti iskren prijatelj da ili ne ?
Ja biram DA.Biram iskrenost,i barem jednog kvalitetnog prijatelja nego deset žena koje upoznam u tommya dok subotom prebiru po konzervi kukuruza.
